Englezi imaju Jane Austen i sestre Bennett (Gordost i predrasude), Amerikanci Louisu May Alcott i sestre March (Male žene), a mi imamo našu veličanstvenu Gordanu Kuić i sestre Salom.
"Miris kiše na Balkanu" je početak dirljive priče o porodici i sestrama Salom, Sefardskim jevrejima i životu na Balkanu. Porodicu Salom upoznajemo po prvi put u Sarajevu, onog nesrećnog dana koji je zauvek promenio istoriju i pokrenuo događaje neviđenih razmera. Glavne likove pratimo i proživljavamo njihove živote sve do kraja Drugog svetskog rata i oslobođenja Beograda. Tu se priča zaustavlja, barem što se tiče ovog dela trilogije. Svi oni kojima sestre Salom prirastu srcu, ne trebaju biti tužni, nastavak priče mogu čitati u drugom i trećem delu trilogije: "Cvat lipe na Balkanu" i "Smiraj dana na Balkanu".
Neki bi rekli da je ovo samo jedna od priča koja govori o Jevrejima, njihovom položaju u društvu i patnjama kroz koje su prošli za vreme Drugog svetskog rata, ali je i mnogo više od toga. Ovo je priča o ljubavima - između sestara, muškaraca i žena, prema gradovima i prema životu. Prepuna patnji, ali i sreće, puna životnih problema, ali i prevazilaženja istih.
Porodica Salom potiče od Sefardskih Jevreja koji su se, nakon proterivanja iz Španije za vreme inkvizicije, nastanili u Bosni. Deo su jevrejske zajednice koja drži do svog porekla, vere i očuvanja Ladino jezika. Početak XX veka, kada su se još uvek cenile tradicionalne vrednosti, nije bio nimalo lak za odrastanje ovih mladih devojaka. Posebno u Sarajevu, gde su na malom prostoru živeli ljudi različitih nacionalnosti i vera. Smatralo se da je za sve devojke, pa tako i sestre Salom, najvažnije udati se i to dobro.
Međutim, sestre Salom su bile ispred svog vremena, pomerajući granice i živeći život prema pravilima koje su skrojile same.
Buka (Laura), kao najstarija sestra, se prva udala i to za Srbina. Život, ionako kratak, je nimalo nije mazio. Ostaje bez muža koji je završio u bolnici, a decu joj kasnije odvode u logor, odakle se nikada neće vratiti. Bavila se istorijom Sefarda i pisala je o tome. Nina otvara modistički salon u Sarajevu, u periodu u kome je nezamislivo da žena sama vodi posao. Klara se udala za katolika, osetila je nedaće lošeg braka, razvoda, nemaštine i odgajanja dece samostalno. Blanka je dugo živela nevenčana sa Srbinom i nikada nije odustajala od borbe za tu ljubav. Riki je postala balerina i miljenica Beograda, uprkos činjenici da se u to vreme bavljenje baletom poistovećivalo sa prostitucijom.
Iako je roman pretežno ispričan iz ugla najmlađih sestara, Blanki i Riki, primećuje se jedna velika ljubav među sestrama, bez obzira na različite stavove i potrebe. Jedna dugoj su najveća podrška, u vremenima mira, uspeha i razbuktavanja ljubavi, ali i u najtežim životnim trenucima kada je najbitnije sačuvati goli život.
Bez obzira na ciljeve u životu, pokazuju jednu neizmernu snagu, koja se posebno javlja u trenucima kada bi drugi klonuli duhom i prepustili se struji da ih nosi. Toliko hrabrosti, snalažljivosti i upornosti je inspiracija, posebno kada se uzme u obzir da su to stvarne osobe koje su nekada koračale ovom zemljom. Velika je hrabrost potrebna da bi se nastavilo sa životom kada se u mladosti moraš odreći velike ljubavi i prestati raditi ono za šta si se borio i šta voliš. Riki je uspela u tome. Ne mogu, a da se ne divim toj volji da nastavi sa životom, i to u gradu koji pamti njene uspehe i njen ogroman talenat i vedrinu.
Osim o ljubavi među sestrama i pomeranju granica, ovo je i jedna divna ljubavna priča. Priča o Blanki Salom i Marku Koraću zauzima posebno mesto u ovom romanu. Njena upornost, neodustajanje čak ni onda kada nema izgleda za budućnost, borba protiv sveta, sredine u kojoj žive, različitih vera, njegove porodice pa i njega samog je izvanredna. Sa toliko nade i vere u sebe i njega se bori svaki dan i protiv svih. Malim koracima i veoma strpljivo postiže svoje male ciljeve. Neko bi, na njenom mestu, odavno odustao, ali ta reč je za Blanku bila nepoznata.
Iako je period njihovog života veoma turbulentan, sa velikim promenama koje nisu nikoga štedele, i dva velika rata u kojima je versko opredeljenje ili nacionalna pripadnost značila smrt, toliko je pozitivne energije oko ovih devojaka, a potom i žena. Mislim da je Gordana donela pravu odluku kada je odlučila napisati roman o svojoj majci i tetkama.
Rekla bih da je ovo roman o svim ženama, jer se u njemu govori o problemima koje i dan danas proganjaju žene širom sveta. Borba za svoje "ja" je i dalje svakodnevna. Živimo u XXI veku, dakle nekih 100 godina kasnije, ali i dalje postoje "pravila" sredine po kojima se žena treba ponašati, postoji određeni sled događaja u životu koji ona mora ispoštovati. Samostalnost žene, pre svega ona poslovna, je taboo tema. Svi se slažu da je školovanje važno i roditelji ne odustaju od toga da i ćerke dođu do svojih diploma, ali nakon toga se svest ljudi menja i kao da se jednim klikom vraća u prošlost, kada su žene sedele kod kuće i čuvale decu, a muškarci privređivali i izdržavali porodicu. Razvodi braka su početkom XX veka, najverovatnije, bili skandal, ali se do danas ništa nije izmenilo. Borba za ljubav i danas postoji, bez obzira na sve (ne)tolerancije i "moderna" shvatanja. Ljudska priroda je ta koja se ne može promeniti.
Naizgled tužan roman, koji govori o teškim ljudskim sudbinama i nepripadanju nigde, "Miris kiše na Balkanu" daje nadu svima koji misle da je nemoguće izboriti se za sebe i da treba odustati od borbe za ljubav, a posebno život. Daje podstrek svima kojima treba malo vere u bolje sutra. Nemam ništa protiv da pogledate film, ali vam predlažem da ipak uzmete knjigu u ruke. Čitajući ovo delo, vi ćete izgovarati reči sestara Salom i na taj način osestiti kako njihova pozitivna energija i stav prelaze na vas.
Neki bi rekli da je ovo samo jedna od priča koja govori o Jevrejima, njihovom položaju u društvu i patnjama kroz koje su prošli za vreme Drugog svetskog rata, ali je i mnogo više od toga. Ovo je priča o ljubavima - između sestara, muškaraca i žena, prema gradovima i prema životu. Prepuna patnji, ali i sreće, puna životnih problema, ali i prevazilaženja istih.
Porodica Salom potiče od Sefardskih Jevreja koji su se, nakon proterivanja iz Španije za vreme inkvizicije, nastanili u Bosni. Deo su jevrejske zajednice koja drži do svog porekla, vere i očuvanja Ladino jezika. Početak XX veka, kada su se još uvek cenile tradicionalne vrednosti, nije bio nimalo lak za odrastanje ovih mladih devojaka. Posebno u Sarajevu, gde su na malom prostoru živeli ljudi različitih nacionalnosti i vera. Smatralo se da je za sve devojke, pa tako i sestre Salom, najvažnije udati se i to dobro.
"I dok je Sarajevo trpelo teret debelog ledenog pokrivača, a sive trake dima remetile belinu, dotle je publika uživala u iskrenom poletu devojčica na prelazu u novo, ozbiljnije doba života, u devojaštvo. Njih je čekao teret skore ljubavi i udaje. Udaja je predstavljala društvenu obavezu čiju povezanost sa ljubavlju nije imala velikog značaja za roditelje, koji su je uglavnom ugovarali. Samo su retke srećnice u istom čoveku nalazile ostvarenje svoje dužnosti i svog sna."
Međutim, sestre Salom su bile ispred svog vremena, pomerajući granice i živeći život prema pravilima koje su skrojile same.
" - Da, dijete moje, ali niko u Saraju ne nosi kratku kosu. - Pa neko mora biti prvi! - A što uvijek moje kćeri u svemu prve?"
Buka (Laura), kao najstarija sestra, se prva udala i to za Srbina. Život, ionako kratak, je nimalo nije mazio. Ostaje bez muža koji je završio u bolnici, a decu joj kasnije odvode u logor, odakle se nikada neće vratiti. Bavila se istorijom Sefarda i pisala je o tome. Nina otvara modistički salon u Sarajevu, u periodu u kome je nezamislivo da žena sama vodi posao. Klara se udala za katolika, osetila je nedaće lošeg braka, razvoda, nemaštine i odgajanja dece samostalno. Blanka je dugo živela nevenčana sa Srbinom i nikada nije odustajala od borbe za tu ljubav. Riki je postala balerina i miljenica Beograda, uprkos činjenici da se u to vreme bavljenje baletom poistovećivalo sa prostitucijom.
Iako je roman pretežno ispričan iz ugla najmlađih sestara, Blanki i Riki, primećuje se jedna velika ljubav među sestrama, bez obzira na različite stavove i potrebe. Jedna dugoj su najveća podrška, u vremenima mira, uspeha i razbuktavanja ljubavi, ali i u najtežim životnim trenucima kada je najbitnije sačuvati goli život.
"Riki nikad nije zaboravila da je Blanki htela da umre sa njom, što je smatrala pravim početkom njihovog večnog prijateljstva. Jer, sestre se rode kao sestre, a prijatelji se biraju."
Bez obzira na ciljeve u životu, pokazuju jednu neizmernu snagu, koja se posebno javlja u trenucima kada bi drugi klonuli duhom i prepustili se struji da ih nosi. Toliko hrabrosti, snalažljivosti i upornosti je inspiracija, posebno kada se uzme u obzir da su to stvarne osobe koje su nekada koračale ovom zemljom. Velika je hrabrost potrebna da bi se nastavilo sa životom kada se u mladosti moraš odreći velike ljubavi i prestati raditi ono za šta si se borio i šta voliš. Riki je uspela u tome. Ne mogu, a da se ne divim toj volji da nastavi sa životom, i to u gradu koji pamti njene uspehe i njen ogroman talenat i vedrinu.
" - Da, to će mi dobro doći... Doktore, postoji li neki lek za zaborav? Da zaboravim šta sam bila i jedno u životu znala i volila radit, a sad više ne mogu? - Ne - odgovorio je tiho - za to ćete se sami izboriti svojom vedrinom i duhom. Vi ste jaka ličnost. Idite sestrama. U prvo vrijeme neće vam biti na odmet njihovo prisustvo. Naslonila je lakat na njegov pisaći sto i zagledala se u daljinu. - Znači, ja više nisam ono što jesam? - Vi ste uvijek ono što jeste: hrabar čovjek. Sada je vrijeme da to i dokažete."
Osim o ljubavi među sestrama i pomeranju granica, ovo je i jedna divna ljubavna priča. Priča o Blanki Salom i Marku Koraću zauzima posebno mesto u ovom romanu. Njena upornost, neodustajanje čak ni onda kada nema izgleda za budućnost, borba protiv sveta, sredine u kojoj žive, različitih vera, njegove porodice pa i njega samog je izvanredna. Sa toliko nade i vere u sebe i njega se bori svaki dan i protiv svih. Malim koracima i veoma strpljivo postiže svoje male ciljeve. Neko bi, na njenom mestu, odavno odustao, ali ta reč je za Blanku bila nepoznata.
"U masi običnih i manje ili više uspešnih ljudskih odnosa, njih dvoje su davali životi sivilu života devojaka u očekivanju dobre udaje, muškarca u iščekivanju dobrog miraza, udatih i oženjenih u čekanju da vreme prođe."
Iako je period njihovog života veoma turbulentan, sa velikim promenama koje nisu nikoga štedele, i dva velika rata u kojima je versko opredeljenje ili nacionalna pripadnost značila smrt, toliko je pozitivne energije oko ovih devojaka, a potom i žena. Mislim da je Gordana donela pravu odluku kada je odlučila napisati roman o svojoj majci i tetkama.
Rekla bih da je ovo roman o svim ženama, jer se u njemu govori o problemima koje i dan danas proganjaju žene širom sveta. Borba za svoje "ja" je i dalje svakodnevna. Živimo u XXI veku, dakle nekih 100 godina kasnije, ali i dalje postoje "pravila" sredine po kojima se žena treba ponašati, postoji određeni sled događaja u životu koji ona mora ispoštovati. Samostalnost žene, pre svega ona poslovna, je taboo tema. Svi se slažu da je školovanje važno i roditelji ne odustaju od toga da i ćerke dođu do svojih diploma, ali nakon toga se svest ljudi menja i kao da se jednim klikom vraća u prošlost, kada su žene sedele kod kuće i čuvale decu, a muškarci privređivali i izdržavali porodicu. Razvodi braka su početkom XX veka, najverovatnije, bili skandal, ali se do danas ništa nije izmenilo. Borba za ljubav i danas postoji, bez obzira na sve (ne)tolerancije i "moderna" shvatanja. Ljudska priroda je ta koja se ne može promeniti.
Naizgled tužan roman, koji govori o teškim ljudskim sudbinama i nepripadanju nigde, "Miris kiše na Balkanu" daje nadu svima koji misle da je nemoguće izboriti se za sebe i da treba odustati od borbe za ljubav, a posebno život. Daje podstrek svima kojima treba malo vere u bolje sutra. Nemam ništa protiv da pogledate film, ali vam predlažem da ipak uzmete knjigu u ruke. Čitajući ovo delo, vi ćete izgovarati reči sestara Salom i na taj način osestiti kako njihova pozitivna energija i stav prelaze na vas.
"Volela je kišu. Mnogo puta u životu izlazila bi uvijena u gumenu kabanicu sa glomaznim kaljačama na nogama da se sama šeta po pljusku. Gacala bi kroz lokvice po kaldrmi s rukama u džepovima, dok joj se sa oboda šešira slivala voda. Nozdrve bi joj se širile od opojnog mirisa kiše, a srce joj igralo od milja i radosti što se, i ona, kao i same staze kojima hodi, kupa u prirodnom nebeskom blagu. - Da - mrmljala je - miris kiše na Balkanu, to je nešto sasvim posebno."
Hvala na čitanju!
Comments
Post a Comment