Kratko uputstvo pre čitanja: Molim vas da mi dopustite da bar na trenutak uzmem neki od onih štapova i postanem vaš vodič kroz Beograd. Putanja kojom vas vodim je samo jedna od bezbroj mogućih. Kada se odlučite sami prošetati Beogradom, svako skretanje s puta je dozvoljeno, čak i poželjno. Tokom ove "šetnje" biće mi nemoguće da vas "provedem" kroz neku ulicu i uputim samo na objekte koji su dati u ovoj knjizi, bez ukazivanja na one koji se nalaze u neposrednoj blizini, pa mi nemojte zameriti na tome. Kako bih ispoštovala ono što ova knjiga nudi, pojedini nazivi objekata (ili njihov adrese) će biti posebno naznačeni i linkom voditi do slika koji vam mogu dočarati objekat. Neke ćete odmah prepoznati, a neke možda i ne. Takođe, obratite pažnju i na imena osoba koje su živele na tim adresama (linkovi će vam malo više otkriti o kojim ljudima je reč). Sada...uvalite se u svoje udobne fotelje i slušajte me pažljivo, jer tura može da počne...
U Beogradu postoji jedna lokacija na kojoj se ljudi rado sastaju, to je centar Beograda i centar dešavanja mnogo godina unazad, i tu možete stići ma iz kojeg dela grada da dolazite. Kad vam neko kaže: "Nađimo se kod konja!" nema dvoumljenja oko toga na koju lokaciju tačno misli. Naša šetnja počinje baš odavde, od mesta nekadašnje Stambol kapije, kasnije okretišta tramvaja i današnje lokacije kneza Mihaila, koji preko 130 godina pokazuje u istom pravcu. Pre nego što krenemo u šetnju po Beogradu, osvrnimo se na ono što je već ovde: prekrasnu zgradu Narodnog pozorišta, Narodni muzej, Dom štampe i spomenik Branislavu Nušiću.
Kako je zaista nemoguće nalaziti se u centru i ne proći kroz najpoznatiju ulicu Beograda - Knez Mihailovu, krenućemo baš odatle. Ovog puta zaboravite na sve one radnje koje se tu nalaze, jer šopingovanje može da sačeka. Neka vaš pogled bude usmeren na gore i na sve one divne građevine i fasade koje se tu nalaze. Kada se sa Trga Republike skrene u Knez Mihailovu, jedna od prvih zgrada na koju se nailazi sa desne strane jeste zgrada u čijem se prizemlju nalazi knjižara "Prosveta". Na tom mestu je davno, na početku XX veka, Geca Kon otvorio svoju knjižaru i preduzeće Geca Kon A.D. To je bio čovek koji se obogatio izdavanjem knjiga, okupljajući oko sebe sve pisce tadašnje Jugoslavije. Ako u svojoj biblioteci ili negde na tavanu naiđete na knjigu iz edicije Plava ptica, znajte da je to izdao Geca Kon. Ono što je najzanimljivije za čoveka koji je izdavao 200 naslova godišnje jeste činjenica da knjige uopšte nije čitao.
Nastavljamo dalje Knez Mihailovom. Sada ćemo proći malo brže kako bismo stigli do zgrade koju vam želim pokazati, ali kada budete šetali sami slobodno usporite i pogledajte svaki detalj na svakoj zgradi ove ulice. Trenutno se nalazimo ispred palate Lahovari. Projektant ove zgrade je bio Aleksandar Bugarski, koji je takođe projektovao i zgradu Narodnog pozorišta po uzoru na Milansku skalu. Simka Lahovari je bila ćerka Jevrema Obrenovića, Miloševog brata. Zbog brojnih porodičnih intriga (o kojim možete pročitati u knjizi) odlazi u Vlašku i udaje se za Aleksandra Lahovarija, ministra spoljnih poslova Rumunije. U ovoj palati nikada nije boravila. Testamentom je zgradu zaveštala državi i danas se u njoj nalazi Filološki fakultet.
Malo ćemo se vratiti nazad, doći do zgrade Srpske akademije nauka i umetnosti i skrenuti desno u ulicu Vuka Karadžića. Prolazimo pored zgrade Muzeja primenjenih umetnosti i nastavljamo do jednog od najznačajnihih spomenika iz perioda nakon oslobođenja od Turaka - konaka knjeginje Ljubice. Konak je za svoju suprugu sagradio Miloš Obrenović. Gradnja je trajala dve godine, od 1829. do 1831. godine. Zdanje je sazidano u tursko-balkanskom stilu, sa blagim baroknim detaljima. Svoju rezidenciju Miloš je sagradio na Topčideru, daleko od svoje supruge. Možda ćete se zapitati zbog čega tolika odvojenost supružnika koji su imali osmoro dece. Ljubica je bila jedna jaka i borbena žena, i nije trpela Milloševo neverstvo, jednu ljubavnicu svog muža je ubila, a da nije trepnula. Konak je danas pod nadležnošću Muzeja grada Beograda i može se obići i videti spoljašnjost i unutrašnjost objekta koja je sačuvana.
Šetnju nastavljamo Ulicom kralja Petra. Na uglu Ulice kralja Petra i Gračaničke smeštena je najstarija osnovna škola "Kralj Petar I" koja i dalje radi. U ovoj školi odigrana je prva košarkaška utakmica u Srbiji. Škola je otvorena 1906. godine, imala je električno osvetljenje - kada je grad bio osvetljen tek sa nekoliko električnih sijalica, toalete - kada se smatralo da je ružno nužditi u kući, svečanu salu - kada su je imali samo kralj i oficiri, i gimnastičku salu - koju nije imao niko. Ali važnije od svega ovoga - školu je projektovala prva Srpkinja arhitekta - Jelisaveta Načić. U ovoj školi Meštrović je imao atelje u kojem je nastao Pobednik. Tek mnogo godina nakon završetka, spomenik je ugledao svetlost dana i, umesto na Terazijama, svoje stalno mesto, sa pogledom na Zemun, dobija na Kalemegdanu.
U neposrednoj blizini škole nalazi se Narodna banka Srbije, središte guvernera. Prvi guverner koji je nakon otvaranja objekta 1890. godine, imao priliku tu raditi je Đorđe Vajfert, industrijalac i osnivač Weifert pivovare - najstarije na Balkanu. Nastavljajući dalje, presecamo Knez Mihailovu ulicu. Malo dalje, sa leve strane, odmah pre raskrsnice sa Uzun Mirkovom, nalazi se zgrada trgovca Stamenkovića, sa žuto-zelenom fasadom koja oduzima dah. Međutim, o njoj možemo nekom drugom prilikom.
Razlog zbog kojeg smo ovde je Dom Aero kluba, na samom uglu Ulice kralja Petra i Uzun Mirkove. Sagrađen 1935. godine postao je sedište jugoslovenskog vazduhoplovstva. Izgraditi ovakvo izdanje i u ono vreme je zahtevalo veliko svotu novca. Postoji priča o tome kako je prikupljen novac, da li je stvarna ili mit nikada nećemo saznati, a ona glasi ovako... Prvi operativac jugoslovenskih avijatičara i duša Aero-kluba bio je Tadija Sondermajer. U Prvom svetskom ratu je bio pilot, svojom akrobatikom je uspevao da zbuni nemačke pilote i izmakne njihovim rafalima. Posle rata odlazi u Pariz i diplomira na Vazduhoplovno-tehničkoj školi. Sa grupom demobilisanih pilota osniva klub koji je kasnije preimenovan u Aero-klub. Pre nego što je pokrenut plan za izgradnju Palate Aero-kluba, Tadija želi da osnuje prvo vazduhoplovno preduzeće za prevoz putnika. Te godine, 1927., ovakav poduhvat je bio izazov i za najrazvijenije države. Grupa Sondermajerovih ratnih drugova imala je sve što im treba - izuzev novca. Sa državom su uspeli da sklope ugovor kojim su postigli puno ali ne i dovoljno. Onda je Sondermajer došao na ideju koja bi uzburkala javnost i uklonila glavnu prepreku, strah od leta potencijalnih putnika. Zajedno sa Leonidom Bajdakom krenuo je 1927. godine na poduhvat koji je mogao doneti slavu, ali i smrt. Odlučili su da prelete potez od Pariza do Bombaja, oko 14800 kilometara za 11 dana u četrnaest etapa. Poduhvat je bio uspešan i novac prikupljen o čemu svedoči ova velelepna zgrada. Vazuhoplovno preduzeće je osnovano, a o njegovom radu možete pročitati u knjizi.
Ako nastavimo Uzun Mirkovom prema Studentskom trgu, dolazimo do jednog od važnijih kulturnih mesta u Beogradu - Zadužbine Ilije M. Kolarca. Ilija Milosavljević Kolarac je svoj novac stekao trgovinom, ali je bio veliki pobornik književnosti i umetnosti. Bio je oženjen Sinđelijom, nakon njene smrti živeo je još 22 godine, ali se u tom periodu nijednoj drugoj ženi nije udvarao, niti se ponovo ženio. Nakon njegove smrti otvoren je testament kojim izražava želju da se osnuje Fond iz kojeg će se, između ostalog, finansirati i Kolarčev univerzitet čije je središte u ovoj zgradi. Testament je osporavan od strane njegovih sinovica, ali bezuspešno.
Studentski park obilazimo sa leve strane i spuštamo se ka Dunavu. Prolazimo pored Etnografskog muzeja i Šejk Mustafa Pašinog Turbea koji datira još iz vremena Turaka. Spuštamo se Višnjićevom ulicom (u ovoj ulici se nalazi Vukov i Dositejev muzej) sve do ugla sa Gospodar Jovanovom ulicom. Nalazimo se na Dorćolu, jednom od najstarijih delova grada, čije ime znači raskrsnica četiri ulice.
Jedna od kuća koji je posebno interesantna nalazi se na uglu Gospodar Jovanove i Kapetan Mišine ulice. U toj kući, sada dosta oronuloj i zapuštenoj, živeo je bračni par Vukanović. Beta Vukanović je bila prva Beograđanka koja je, na kraju XIX, vozila bicikl, nosila pantalone i mešala malter. Nakon završene Slikarske akademije, bračni par Vukanović došao je iz Minhena u Beograd, u kojem nema nijedne galerije i gde su slikari bili oni koji malaju zidove. U svojoj kući su osnovali prvu umetničku skolu u Srbiji. Rista Vukanović autor je poznatih slika Dahije (nalazi se u Narodnom muzeju u Beogradu), Molitva (u Zagrebu), itd. Betu Vukanović su u njenim poznim godinama pitali o javnim ličnostima koje je sretala. Izdvojila je dvojicu: "Upoznala sam dva velika gospodina, rekla je: kralja Milana i maršala Tita. Ali ipak, kralj je bio veći gospodin, on maršalu ne bi uzeo ulicu".
Ulicom Gospodar Jovanovom stižemo i do poslednjeg dela naše šetnje. Ostaje nam da prođemo još Francuskom ulicom i vratimo se na Trg republike odakle smo i počeli. Na sadašnjoj adresi Francuska 29 nekada je živela Jelena J. Dimitrijević, o čemu svedoče i inicijali na vrhu zgrade. Jelena je bila srpska feministkinja. Na kraju XIX veka to je značilo da je nosila naočare na ulici, kravatu umesto marame, pušila, čitala knjige i objavljivala ih pod svojim imenom.
Pre nego što završimo sa šetnjom, želim vam pokazati još jednu zgradu. Na ovoj adresi, Francuska 5, živeo je Duško Popov, špijun sa nadimkom Tricikl. Zgrada je sagrađena po narudžbi njegovog oca, Milivoja Popova, bogatog trgovca koji je želeo zgradu na dobroj lokaciji - zgrada se nalazi iza Narodnog pozorišta. Njegov sin, Duško Popov je bio druželjubiv, zabavan, trošio je ogromne svote novca. Često nije imao da plati bogat ručak pa se za pomoć obraćao bogatom stricu - Miloradu Popovu. Kada je stric umro o njemu je pričao svom kolegi iz Intelgence service-a, Englezu. Rekao mu je da je stric živeo u Beogradu, u Ulici Miloša Velikog 50, i da se u stričevoj kući nalazi sada američka ambasada. Stricu se obraćao u nevoljama, i još uvek se seća stričevog broja telefona: 26-007. Kolega kojem je pričao zvao se Ian Fleming.
Našoj šetnji je došao kraj. Provela sam vas kroz najuži deo grada i ukazala samo na neke od zgrada koje kriju priče date u ovoj knjizi. Knjiga pokriva period od sredine XIX veka pa do kraja XX veka, vodi od Konaka kneginje Ljubice pa sve do Dvora na Dedinju. Opisuje brojne ljubavne priče, ljude koji su svojim radom i delima ostavili neki značaj u istoriji, kuće i stanove koji su nakon smrti vlasnika postali zadužbine i svedoci nekadašnjih dobročinitelja, spomenici kulture, pokazatelji razvoja arhitekture i države. Knjiga je zaista pravi podsetnik da je grad jedan veliki muzej na otvorenom.
Dodatna napomena: S obzirom na razvoj interneta i digitalnih mapa, u mogućnosti sam da vam na mapi ucrtam sve objekte koji su spomenuti u ovoj knjizi. Tamo je označena putanja kojom smo upravo zajedno prošli. Postoji još jedna, koja vodi od Vukovog spomenika do Birčaninove, ali taj deo možete i sami. Naravno, sa ovom knjigom u ruci.
Nastavljamo dalje Knez Mihailovom. Sada ćemo proći malo brže kako bismo stigli do zgrade koju vam želim pokazati, ali kada budete šetali sami slobodno usporite i pogledajte svaki detalj na svakoj zgradi ove ulice. Trenutno se nalazimo ispred palate Lahovari. Projektant ove zgrade je bio Aleksandar Bugarski, koji je takođe projektovao i zgradu Narodnog pozorišta po uzoru na Milansku skalu. Simka Lahovari je bila ćerka Jevrema Obrenovića, Miloševog brata. Zbog brojnih porodičnih intriga (o kojim možete pročitati u knjizi) odlazi u Vlašku i udaje se za Aleksandra Lahovarija, ministra spoljnih poslova Rumunije. U ovoj palati nikada nije boravila. Testamentom je zgradu zaveštala državi i danas se u njoj nalazi Filološki fakultet.
Malo ćemo se vratiti nazad, doći do zgrade Srpske akademije nauka i umetnosti i skrenuti desno u ulicu Vuka Karadžića. Prolazimo pored zgrade Muzeja primenjenih umetnosti i nastavljamo do jednog od najznačajnihih spomenika iz perioda nakon oslobođenja od Turaka - konaka knjeginje Ljubice. Konak je za svoju suprugu sagradio Miloš Obrenović. Gradnja je trajala dve godine, od 1829. do 1831. godine. Zdanje je sazidano u tursko-balkanskom stilu, sa blagim baroknim detaljima. Svoju rezidenciju Miloš je sagradio na Topčideru, daleko od svoje supruge. Možda ćete se zapitati zbog čega tolika odvojenost supružnika koji su imali osmoro dece. Ljubica je bila jedna jaka i borbena žena, i nije trpela Milloševo neverstvo, jednu ljubavnicu svog muža je ubila, a da nije trepnula. Konak je danas pod nadležnošću Muzeja grada Beograda i može se obići i videti spoljašnjost i unutrašnjost objekta koja je sačuvana.
Šetnju nastavljamo Ulicom kralja Petra. Na uglu Ulice kralja Petra i Gračaničke smeštena je najstarija osnovna škola "Kralj Petar I" koja i dalje radi. U ovoj školi odigrana je prva košarkaška utakmica u Srbiji. Škola je otvorena 1906. godine, imala je električno osvetljenje - kada je grad bio osvetljen tek sa nekoliko električnih sijalica, toalete - kada se smatralo da je ružno nužditi u kući, svečanu salu - kada su je imali samo kralj i oficiri, i gimnastičku salu - koju nije imao niko. Ali važnije od svega ovoga - školu je projektovala prva Srpkinja arhitekta - Jelisaveta Načić. U ovoj školi Meštrović je imao atelje u kojem je nastao Pobednik. Tek mnogo godina nakon završetka, spomenik je ugledao svetlost dana i, umesto na Terazijama, svoje stalno mesto, sa pogledom na Zemun, dobija na Kalemegdanu.
U neposrednoj blizini škole nalazi se Narodna banka Srbije, središte guvernera. Prvi guverner koji je nakon otvaranja objekta 1890. godine, imao priliku tu raditi je Đorđe Vajfert, industrijalac i osnivač Weifert pivovare - najstarije na Balkanu. Nastavljajući dalje, presecamo Knez Mihailovu ulicu. Malo dalje, sa leve strane, odmah pre raskrsnice sa Uzun Mirkovom, nalazi se zgrada trgovca Stamenkovića, sa žuto-zelenom fasadom koja oduzima dah. Međutim, o njoj možemo nekom drugom prilikom.
Razlog zbog kojeg smo ovde je Dom Aero kluba, na samom uglu Ulice kralja Petra i Uzun Mirkove. Sagrađen 1935. godine postao je sedište jugoslovenskog vazduhoplovstva. Izgraditi ovakvo izdanje i u ono vreme je zahtevalo veliko svotu novca. Postoji priča o tome kako je prikupljen novac, da li je stvarna ili mit nikada nećemo saznati, a ona glasi ovako... Prvi operativac jugoslovenskih avijatičara i duša Aero-kluba bio je Tadija Sondermajer. U Prvom svetskom ratu je bio pilot, svojom akrobatikom je uspevao da zbuni nemačke pilote i izmakne njihovim rafalima. Posle rata odlazi u Pariz i diplomira na Vazduhoplovno-tehničkoj školi. Sa grupom demobilisanih pilota osniva klub koji je kasnije preimenovan u Aero-klub. Pre nego što je pokrenut plan za izgradnju Palate Aero-kluba, Tadija želi da osnuje prvo vazduhoplovno preduzeće za prevoz putnika. Te godine, 1927., ovakav poduhvat je bio izazov i za najrazvijenije države. Grupa Sondermajerovih ratnih drugova imala je sve što im treba - izuzev novca. Sa državom su uspeli da sklope ugovor kojim su postigli puno ali ne i dovoljno. Onda je Sondermajer došao na ideju koja bi uzburkala javnost i uklonila glavnu prepreku, strah od leta potencijalnih putnika. Zajedno sa Leonidom Bajdakom krenuo je 1927. godine na poduhvat koji je mogao doneti slavu, ali i smrt. Odlučili su da prelete potez od Pariza do Bombaja, oko 14800 kilometara za 11 dana u četrnaest etapa. Poduhvat je bio uspešan i novac prikupljen o čemu svedoči ova velelepna zgrada. Vazuhoplovno preduzeće je osnovano, a o njegovom radu možete pročitati u knjizi.
Ako nastavimo Uzun Mirkovom prema Studentskom trgu, dolazimo do jednog od važnijih kulturnih mesta u Beogradu - Zadužbine Ilije M. Kolarca. Ilija Milosavljević Kolarac je svoj novac stekao trgovinom, ali je bio veliki pobornik književnosti i umetnosti. Bio je oženjen Sinđelijom, nakon njene smrti živeo je još 22 godine, ali se u tom periodu nijednoj drugoj ženi nije udvarao, niti se ponovo ženio. Nakon njegove smrti otvoren je testament kojim izražava želju da se osnuje Fond iz kojeg će se, između ostalog, finansirati i Kolarčev univerzitet čije je središte u ovoj zgradi. Testament je osporavan od strane njegovih sinovica, ali bezuspešno.
Studentski park obilazimo sa leve strane i spuštamo se ka Dunavu. Prolazimo pored Etnografskog muzeja i Šejk Mustafa Pašinog Turbea koji datira još iz vremena Turaka. Spuštamo se Višnjićevom ulicom (u ovoj ulici se nalazi Vukov i Dositejev muzej) sve do ugla sa Gospodar Jovanovom ulicom. Nalazimo se na Dorćolu, jednom od najstarijih delova grada, čije ime znači raskrsnica četiri ulice.
Jedna od kuća koji je posebno interesantna nalazi se na uglu Gospodar Jovanove i Kapetan Mišine ulice. U toj kući, sada dosta oronuloj i zapuštenoj, živeo je bračni par Vukanović. Beta Vukanović je bila prva Beograđanka koja je, na kraju XIX, vozila bicikl, nosila pantalone i mešala malter. Nakon završene Slikarske akademije, bračni par Vukanović došao je iz Minhena u Beograd, u kojem nema nijedne galerije i gde su slikari bili oni koji malaju zidove. U svojoj kući su osnovali prvu umetničku skolu u Srbiji. Rista Vukanović autor je poznatih slika Dahije (nalazi se u Narodnom muzeju u Beogradu), Molitva (u Zagrebu), itd. Betu Vukanović su u njenim poznim godinama pitali o javnim ličnostima koje je sretala. Izdvojila je dvojicu: "Upoznala sam dva velika gospodina, rekla je: kralja Milana i maršala Tita. Ali ipak, kralj je bio veći gospodin, on maršalu ne bi uzeo ulicu".
Ulicom Gospodar Jovanovom stižemo i do poslednjeg dela naše šetnje. Ostaje nam da prođemo još Francuskom ulicom i vratimo se na Trg republike odakle smo i počeli. Na sadašnjoj adresi Francuska 29 nekada je živela Jelena J. Dimitrijević, o čemu svedoče i inicijali na vrhu zgrade. Jelena je bila srpska feministkinja. Na kraju XIX veka to je značilo da je nosila naočare na ulici, kravatu umesto marame, pušila, čitala knjige i objavljivala ih pod svojim imenom.
Pre nego što završimo sa šetnjom, želim vam pokazati još jednu zgradu. Na ovoj adresi, Francuska 5, živeo je Duško Popov, špijun sa nadimkom Tricikl. Zgrada je sagrađena po narudžbi njegovog oca, Milivoja Popova, bogatog trgovca koji je želeo zgradu na dobroj lokaciji - zgrada se nalazi iza Narodnog pozorišta. Njegov sin, Duško Popov je bio druželjubiv, zabavan, trošio je ogromne svote novca. Često nije imao da plati bogat ručak pa se za pomoć obraćao bogatom stricu - Miloradu Popovu. Kada je stric umro o njemu je pričao svom kolegi iz Intelgence service-a, Englezu. Rekao mu je da je stric živeo u Beogradu, u Ulici Miloša Velikog 50, i da se u stričevoj kući nalazi sada američka ambasada. Stricu se obraćao u nevoljama, i još uvek se seća stričevog broja telefona: 26-007. Kolega kojem je pričao zvao se Ian Fleming.
Našoj šetnji je došao kraj. Provela sam vas kroz najuži deo grada i ukazala samo na neke od zgrada koje kriju priče date u ovoj knjizi. Knjiga pokriva period od sredine XIX veka pa do kraja XX veka, vodi od Konaka kneginje Ljubice pa sve do Dvora na Dedinju. Opisuje brojne ljubavne priče, ljude koji su svojim radom i delima ostavili neki značaj u istoriji, kuće i stanove koji su nakon smrti vlasnika postali zadužbine i svedoci nekadašnjih dobročinitelja, spomenici kulture, pokazatelji razvoja arhitekture i države. Knjiga je zaista pravi podsetnik da je grad jedan veliki muzej na otvorenom.
Dodatna napomena: S obzirom na razvoj interneta i digitalnih mapa, u mogućnosti sam da vam na mapi ucrtam sve objekte koji su spomenuti u ovoj knjizi. Tamo je označena putanja kojom smo upravo zajedno prošli. Postoji još jedna, koja vodi od Vukovog spomenika do Birčaninove, ali taj deo možete i sami. Naravno, sa ovom knjigom u ruci.
Hvala na čitanju!
Comments
Post a Comment