Jedan od mojih novogodišnjih čitalačkih planova (ima ih više, ali bih o tome drugom prilikom) bio je da od svakog autora pročitam samo jednu knjigu, kako bih se kroz čitanje upoznala sa što više njih. Plan je bio dobar, ali kao i kod mnogih drugih, došlo je do izmene zato što nisam uzela u obzir činjenicu da ću čitati knjige izuzetnih autora i da će moja želja za proverom kvaliteta njihovih drugih dela prevagnuti i naterati me da od svog prvobitnog plana odustanem.
Jedan od autora sa kojim sam se susrela po prvi put ove godine bio je Kristian Novak. Sa Novakom sam se upoznala kroz njegov roman "Ciganin, ali najljepši". U ovoj knjizi Novak se bavi jednim važnim društvenim problemom - diskriminacijom. Ona postoji na svakom koraku i u svakom aspektu društvenog života - na poslu, u zdravstvu i pravosuđu, i najvažnije, međuljudskom odnosu. Svakodnevno se susrećemo sa njenim raznim oblicima i veoma često smo i sami žrtve iste, bez obzira da li smo svesni toga ili ne.
Čitanjem njegovog romana "Črna mati zemla" shvatila sam da Ciganin nije izuzetak. Novak se i u ovom romanu dotakao tema koje su jako važne, ali kojim se ljudi generalno ne bave, osim ako se ne tiču direktno njih - decom koja su ostala bez jednog ili oba roditelja i mentalnom bolešću dece koja je posledica ovog prvog.
Čitanjem njegovog romana "Črna mati zemla" shvatila sam da Ciganin nije izuzetak. Novak se i u ovom romanu dotakao tema koje su jako važne, ali kojim se ljudi generalno ne bave, osim ako se ne tiču direktno njih - decom koja su ostala bez jednog ili oba roditelja i mentalnom bolešću dece koja je posledica ovog prvog.
"Shvatio sam zašto je zemlja blizu moga sela uvijek tako prokleto tamna, gotovo crna. Črna mati zemla. Svaki puta kada padne noć, gust mrak ulazi u zemlju. Ali zemlja ne može u sebi upiti još puno. Bilo je izvijesno da će za neko vrijeme mrak ostati iznad zemlje i da više nikad neće svanuti dan."
Naslov romana "Črna mati zemla" je mračan, težak, upečatljiv, kao i sam roman, a teme kojima se roman bavi nisu one o kojima se govori tokom ručka. Ožiljci koji se dobiju u detinjstvu i ne izleče se, proganjaju nas tokom čitavog života, a Matija Dolenčec to najbolje zna. On je pisac koji svoj talenat koristi kako bi popunio rupe u svom sećanju, ispunjavajući ih pričama koje sam stvara i menja po potrebi. To nije loše kada treba impresionirati osobu koju sretnete prvi put u životu, ali može stvoriti znatne probleme sa osobama koje su vam veoma bliske. Matija je zaljubljen u Dinu, ali čak ni njoj ne može priznati da se svog detinjstva ne seća. Njegovo izmišljanje sopstvene prošlosti je nešto preko čega Dina ne može preći i dolazi do njihovog razlaza, što je konačno nateralo Matiju da pokuša pronaći odgovore, koji se nalaze duboko zakopani u prošlosti.
U drugom delu romana Matija otvara kutiju u kojoj su sačuvana njegova sećanja i vodi nas u period odmah nakon smrti njegovog oca, njegovog bega od stvarnosti i povlačenja u samog sebe. Svet se posmatra kroz oči malog šestogodišnjaka, ispunjenog tugom i krivicom zbog smrti oca, i dok čitate vi osećate taj bol koji ga razara. Neverovatno je kako je malo potrebno da se duša slomi i kako jedan događaj, ukoliko se ne objasni, može imati katastrofalne posledice u kasnijem životu.
Odraslim osobama je zaista teško kada im se u glavi mota misao koju nikako ne mogu da odagnaju, koja ih izjeda iznutra i truje mozak, stvarajući dalji niz misli od kojih je svaka gora od one prethodne. Zamislite sada da se to dešava jednom šestogodišnjaku. Čitajući, prolazi vas jeza i muka vam je dok posmatrate borbu jedne mlade osobe sa smrću koja je zadesila njegovu porodicu, sa prvobitnim neprihvatanjem iste i nemogućnošću da drugima kaže šta ga muči, jer se boji njihove reakcije. I zamislite šta se dešava u glavi te mlade osobe kada se javi misao da je ona kriva za smrt oca i ne postoji način da mu iko kaže suprotno, jer niko i ne zna da ta misao postoji.
Iako je Matija glavni protagonista ovog romana, Novak je uspeo da nam dočara i probleme osoba koji se nalaze u njegovoj blizini. Njegova majka, koja je ostala sama sa dvoje dece, pokušava da sastavi kraj sa krajem, u vremenu kada se država raspada i rat je na pomolu. Matijin najbolji prijatelj ima porodičnih problema o kojima ne priča, ali kojih su svi u selu svesni, i kasnije postaje žrtva seksualnog zlostavljanja. I svi ostali ljudi u selu koji svoje probleme drže za sebe, stvarajući lažnu sliku koju bi pokazali svetu, i koji, u nemogućnosti da se sa time sami izbore, odluče da skrate sebi život.
Novak je stvorio roman koji nije lak za čitanje. U početku vam možda i ne bude baš najjasnije o čemu se tu radi i možda u nekom trenutku poželite da odustanete, ali se nadam da ćete nastaviti dalje. Pročitajte do kraja kako biste imali sliku u celini i tek tada će vam i početak biti jasan.
Teme koje se ovde javljaju, prepliću i progone ljude u maloj sredini su tmurne baš kao Međumurje i magla koja ga obavija - problemi jednog malog deteta, nemogućnost odraslih da mu pomognu, zaziranje sredine, rat koji samo što nije, praznoverje, usamljenost pojedinaca i muke koje ih navode na onaj poslednji čin. Međutim, od njih ne treba bežati, već o njima treba govoriti. Statistički podaci jasno govore da postoji veliki broj pojedinaca, pre svega dece, koji imaju neku vrstu mentalne bolesti - depresiju, anksioznost, poremećaje ponašanja... Statistika, takođe, kaže da je broj osoba, koji se ne mogu izboriti sa svojim problemima i samim sobom, i koji se odluče da oduzmu sebi život, ogromna - čak 800.000 ljudi u svetu godišnje.
Nakon čitanja, a posebno sada, nakon pokušaja da svoje misli "spakujem" u jednu smisaonu celinu, počinjem da se divim Novaku i njegovoj hrabrosti da kroz pisanje "progovori" o ovakvim temama. Dovoljno je romana u kojima su ljubav, ratovi, siromaštvo, političko nezadovoljstvo glavne teme. Zaista se ponekada pitam da li pisci pišu svoje romane prema nekom kalupu, vodeći računa o onome što se čitateljima već dopada i pokušavajući da udovolje čitalačkoj publici. Sada mi ništa drugo ne preostaje nego da sačakam novi roman Kristiana Novaka. Baš me zanima o čemu će biti reč.
"Stvari koje si zaboravio pričekaju neko vrijeme. Prekriže ruke i gledaju te iz prikrajka, gurkaju jedna drugoj laktove u rebra i podsmjehuju se tiho kako ne bi remetile svetost zablude. Postaju glasnije tek kada prestaneš, kada zaista ne znaš dalje, i tada krenu po tebe, bijesne jer si im uskratio pravo na suživot sa svim novim predmetima i ljudima koje uredno trpaš u skladište koje nazivaš svojim životom."
U drugom delu romana Matija otvara kutiju u kojoj su sačuvana njegova sećanja i vodi nas u period odmah nakon smrti njegovog oca, njegovog bega od stvarnosti i povlačenja u samog sebe. Svet se posmatra kroz oči malog šestogodišnjaka, ispunjenog tugom i krivicom zbog smrti oca, i dok čitate vi osećate taj bol koji ga razara. Neverovatno je kako je malo potrebno da se duša slomi i kako jedan događaj, ukoliko se ne objasni, može imati katastrofalne posledice u kasnijem životu.
"Bila je jesen 1988. godine. Tada sam naučio pisati i čitati, naučio sam i da se ne može napisati , nacrtati ili izreći baš sve što je čovjeku u glavi, naučio sam i što je prijateljstvo i još nekoliko zanimljivih stvari o tome kako misli mogu biti opasne te, naposljetku, što je zapravo smrt."
Odraslim osobama je zaista teško kada im se u glavi mota misao koju nikako ne mogu da odagnaju, koja ih izjeda iznutra i truje mozak, stvarajući dalji niz misli od kojih je svaka gora od one prethodne. Zamislite sada da se to dešava jednom šestogodišnjaku. Čitajući, prolazi vas jeza i muka vam je dok posmatrate borbu jedne mlade osobe sa smrću koja je zadesila njegovu porodicu, sa prvobitnim neprihvatanjem iste i nemogućnošću da drugima kaže šta ga muči, jer se boji njihove reakcije. I zamislite šta se dešava u glavi te mlade osobe kada se javi misao da je ona kriva za smrt oca i ne postoji način da mu iko kaže suprotno, jer niko i ne zna da ta misao postoji.
Iako je Matija glavni protagonista ovog romana, Novak je uspeo da nam dočara i probleme osoba koji se nalaze u njegovoj blizini. Njegova majka, koja je ostala sama sa dvoje dece, pokušava da sastavi kraj sa krajem, u vremenu kada se država raspada i rat je na pomolu. Matijin najbolji prijatelj ima porodičnih problema o kojima ne priča, ali kojih su svi u selu svesni, i kasnije postaje žrtva seksualnog zlostavljanja. I svi ostali ljudi u selu koji svoje probleme drže za sebe, stvarajući lažnu sliku koju bi pokazali svetu, i koji, u nemogućnosti da se sa time sami izbore, odluče da skrate sebi život.
Novak je stvorio roman koji nije lak za čitanje. U početku vam možda i ne bude baš najjasnije o čemu se tu radi i možda u nekom trenutku poželite da odustanete, ali se nadam da ćete nastaviti dalje. Pročitajte do kraja kako biste imali sliku u celini i tek tada će vam i početak biti jasan.
Teme koje se ovde javljaju, prepliću i progone ljude u maloj sredini su tmurne baš kao Međumurje i magla koja ga obavija - problemi jednog malog deteta, nemogućnost odraslih da mu pomognu, zaziranje sredine, rat koji samo što nije, praznoverje, usamljenost pojedinaca i muke koje ih navode na onaj poslednji čin. Međutim, od njih ne treba bežati, već o njima treba govoriti. Statistički podaci jasno govore da postoji veliki broj pojedinaca, pre svega dece, koji imaju neku vrstu mentalne bolesti - depresiju, anksioznost, poremećaje ponašanja... Statistika, takođe, kaže da je broj osoba, koji se ne mogu izboriti sa svojim problemima i samim sobom, i koji se odluče da oduzmu sebi život, ogromna - čak 800.000 ljudi u svetu godišnje.
Nakon čitanja, a posebno sada, nakon pokušaja da svoje misli "spakujem" u jednu smisaonu celinu, počinjem da se divim Novaku i njegovoj hrabrosti da kroz pisanje "progovori" o ovakvim temama. Dovoljno je romana u kojima su ljubav, ratovi, siromaštvo, političko nezadovoljstvo glavne teme. Zaista se ponekada pitam da li pisci pišu svoje romane prema nekom kalupu, vodeći računa o onome što se čitateljima već dopada i pokušavajući da udovolje čitalačkoj publici. Sada mi ništa drugo ne preostaje nego da sačakam novi roman Kristiana Novaka. Baš me zanima o čemu će biti reč.
"Budi hrabar i prepusti se, pa što bude. Ne zavidim ti. Ključ je, pretpostavljam, u tome da si čovjek osvijesti da ne može pobjeći od samoga sebe, od stvari koje je davno sahranio. Ključ je u tome da ih prihvati. Ako čovjek nauči živjeti sam sa čitavim sobom, nositi svoje putne torbe potisnutih sramotnih i teških stvari, ponekad ih otvori i pogleda, onako, uzme dug tren i pogleda svu tu trulež i sve to smeće. . . Bolje će se razumjeti, ako ništa drugo. I biti sretniji. Biti fajter u životu, fer prema sebi, valjda. Što god da si prošao, sada si ovdje, preživio si, stojiš na dvije noge, sa svojom bagažom i demonima. Trebaš napraviti korak, i to je sve."
Hvala na čitanju!
Comments
Post a Comment